Početak je svaki težak iliti major distraction problem...
sunflower | 13 Februar, 2011 23:26
Početak je svaki težak...
Hm, ovo slušam od kada sam rođen. Govorili su mi da sam prohodao pre druge dece ali da je bilo teško na početku. I naučio sam da čitam i računam sa 5 godina, a i to je bilo teško na početku. Teško je bilo i da počnem sam da vezujem pertle ali eto, nekako sam naučio. Teško sam se prvi put zaljubio ali mi je srce veoma lako bilo slomljeno. U mom životu, izgleda, sve što sam započinjao bilo je teško. Iz ove perspektive ispada da šta god sam započinjao, bilo je teško pa je onda na neki volšeban način postajalo lako. Čudan neki pristup moje familije istoriji moga života.
Priznaću vam, meni nikada početak nije bio težak. Kako sam počeo da hodam, ne sećam se. Da čitam i računam naučio sam veoma jednostavno. Pertle sam skapirao odmah. Devojke sam uvek lako zavodio. Danas, kada treba nešto novo uraditi, nema problema. Brzo shvatam i primenjujem. Ali, tu se uvek pojavi to ali...
Iskreno, meni je najteže istrajati u tome što sam počeo. Počnem nešto i... Ništa. Ne završim. Ili odustanem. Ili jednostavno nestanem.
Kad probam da se setim šta sam sve u životu radio, pokušao ili počeo da pravim, poludim od muke. Fakultete koje sam pohađao ne mogu da nabrojim na prste jedne ruke, devojke ni 10 pari ruku da imam a šupa u vikendici krije nemerljiv broj mojih stolarsko/modelarsko/umetničkih pokušaja. Svaki fakultet sam započeo fantastično, najboljim ocenama ali nakon prve godine sve pada u vodu i nema dalje. Moja mama preko 15 godina čuva lutku koju sam pravio od krpica i kojoj samo nedostaju oči i nos da bi bila gotova. Ako stavim veš da perem, obično zaboravim da ga prostrem pa se isti usmrdi u mašini.
Prvo su mislili da imam nešto što se naziva poremećajem pažnje. To su zaključili jer sam kao dete bio hiperaktivan i do 5. razreda nisam mogao nikako da provedem mirno 45 minuta, osim ako ne dobijem neku zanimaciju koja će me animirati. Od 5. do 8. razreda sam se smarao u školi jer mi je sve bilo lagano, ništa nisam učio a bio odličan, više sam vremena provodio na terenu za basket nego u skoli i učenju zajedno. Srednja škola je već bila ozbiljnija ustanova ali ni ta vrsta treniranja strogoće kod mene nije urodila plodom, i dalje sam ostao "major distracted". O fakultetu sam vam sve već ispričao.
Devojke su uvek bile pored mene. Međutim, ja bih jednostavno posle kraćeg vremena zaključio da ni jedna nije dobra i ostavljao ih. Ti što bi se posle ispostavilo da je moj zaključak totalni promašaj nije me pogađalo, uvek bih mislio da sam dobro uradio. Nisam ostavljao mesta razmišljanjima o pogreškama.
I onda sam se odjednom našao u 31. godini, sam, otuđen, nedovoljno kvalifikovan. Moji prijatelji su pozavršavali fakultete, grade porodice i karijere a ja ih posmatram i usled sopstvenog nezadovoljstva ne mogu da delim njihovu radost. Zavidim im. Osećam se ugroženo u njihovoj blizini. Boli me istina da sam niko i ništa u svetu gde sam uvek slovio za nekoga sa fantastičnom životnom perspektivom.
I mislim da je dosta. Dosta mi je mizerije, dosta mi je sramote, dosta mi je skrivanja u kući i lažnih bolesti prilikom tuđih slavlja. Dosta mi je ničim izazvanog katastrofalnog ponašanja prema ljudima oko sebe samo zato što sam nezadovoljan svojim životom.
Ovaj blog biće moj prozor u svet, moja potraga za sunčevim zracima. Želim da idem za svetlošću, za trenucima sreće, za sopstvenim usavršavanjem, umnim i duhovnim. Želim da ponovo volim ljude, da delim sa njima radost i tugu, da mogu da izrazim nezadovoljstvo na pravi način, a ne da se uvek svađam i raspravljam sa drugima.
Ovaj blog će biti moj hram mudrosti, moj kamen u koji ću uklesati sav onaj trud da prevaziđem sve ono loše u mome biću. Da zauvek ostane zapisano, da znam gdesam grešio, zbog čega i kako daviše nikada ne grešim na takav način.
Pozdrav svim ljudima dobre volje!
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (5).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
1. travisbickle | 02/14,2011 at 02:44
Slažem se, počeci nisu teški. Najteži su odlasci, i srećni krajevi. Pozdrav i dobrodošao :)
2. domacica | 02/14,2011 at 11:28
sunce u očima, radost u duši... naslov bloga obećava. a prvi post kaže da ćeš obećanje ispuniti... i istrajati.
Prijatno~!
3. roksana | 02/14,2011 at 12:26
Dobro došao! Prozor je širom otvoren, gledaj. I piši. Veliki pozdrav.
4. sunflower | 02/14,2011 at 19:27
Hvala svima na lepim željama :)
5. blackmoonlight | 02/14,2011 at 20:12
Jer ono smo što od rođenja jesmo.. ništa više.. ništa manje.
Pusti me da uđem u tvoj svet.. pustiću te da me sretneš nekada..